Savremena ljubavna poezija Balkana – (U)lice ljubavi

Kad voliš

Kod ljudi sam uvijek voljela
ono što su mogli postati
uvijek u zametku
u pokušaju
u niskom startu
Kod godina nikad nisam voljela
zime
uvijene u tamu
proljeća koja kasne
i nema ih u martu
Kod knjiga sam uvijek voljela
stranice zbog kojih sam drhtala
koje su pjevale o čudacima
kod svijeta nijesam voljela gužve
tražila sam puste plaže
leđa okretala ludacima
Kod glasnika sam najviše voljela
da me mimoiđu
kod gomile sam voljela kad ode
na drugu stranu, da me svi
zaobiđu
Kod sebe nikad nijesam voljela
iskrenost
opijenost
u parčad razbijenost
Kod tebe sam najviše voljela
ono što nikad nijesam preboljela
kako ti sijaju oči
kad voliš.

Aleksandra Vujisić

Continue reading →

Руковет руске поезије

приредио Миливоје Баћовић

Дефиниција поезије

То је густо заливени звижд,
То je крцкање стегнутог леда,
То је ноћ која смрзава лист,
То је међу славујима мегдан.

Слатки грашак што коров га гуши,
Ил у махуни свемирске сузе;
То се с флаута Фигаро руши
Попут града на лејице уске.

Све што ноћ би да ухити вредно
На купалишним дубоким днима,
И до рибњака донети звезду
На треперавим мокрим дланима.

Јара – плосна ко даске у води.
То се срушило небо ко јова;
Смех би пристајао звездама овим,
Али, забит је крај – васиона.

Борис Леонидович Пастернак (1890–1960)

Continue reading →

Антологија савремене кинеске поезије

приредила Чанг Сјангхуа


ЛЕПТИР СНА

Само још будале пишу песме.
Само још луде снију сне.

У једном животу, колико је снова исањано,
Тргнути из сна опет сањамо снове јаве.

У детињству, погрешно смо снове сматрали јавом,
Радосно смо у њима грабили бомбоне, играчке,
Чим се чује врискави плач,
Сигурно је пас опак угризао панталоне.

И полако, неприметно, постао сам
Искуснији, лукавији,
(Које године, месеца којег?)
Тако сам се извежбао
Да се ни у сну не узбуђујем;
Иако су ту стално присутни састанци, критике ——–
Зар има нешто страшније?
Снови су папирни змајеви који долећу један за другим.

Лептир кога очекујем не долази,
У кревету он не воли да спава.

Гунг Лиу

Continue reading →

Песме Константина Кавакафија

Крај Антонијев

Али кад је чуо да жене плачу
и да над његовим удесом јадикују,
она госпа источњачких кретњи
и њене слушкиње исквареног грчког говора,
у души му се јави понос;
његова италска крв осети гнушање
и учини му се да је туђе и досадно
све то што је дотле слепо обожавао, –
сав тај његов бесни живот у Александрији –
и рече „да га не оплакују. То уопште није долично.
Пре треба да га величају
што је био силан и моћан,
и што је стекао толика блага.
А сад ако је пао, не пада недостојно,
већ као Римљанин побеђен од Римљана”.

Continue reading →