Savremena jermenska poezija vol. 2

Izbor I prevod sa francuskog I ruskog jezika načinila Ljubica Miletić.

Mi deca ratova i kriza

Dodelio nam Bog

najbolju sudbinu

da budemo deca otporna

na ratove i krize;

da ne padnemo prerano

od bola nepodnošljivog Raja!

Na zemlji Sreća ne nosi

veo dobročinstva i mira:

njene haljine su drukčije, nemerljive;

i, na kraju krajeva,

nema nikakve veze sa sudbinom,

one se slažu s vremena na vreme,

i to je samo igra senki bačenih na zid.

– Hrant Aleksanjan

Moja tuga

Moja tuga je bogata, golema,

kao šum okeana i brujanje vremena,

kao trk bezbrojnih koza u toplim stepama.

Moja tuga je bogata, golema

kao ravan let fazana u mračnim šumama,

kao seoba riba u brzim rekama.

Moja tuga je bogata, nadljudska,

kao rika lava i jecaj slona

kao graktanje orla u visinama.

Moja tuga je bogata, nemoguća.

– Vahan Vardanjan

 

Išao sam po pustinji

Tražeći njena vrata…

Moja prva igračka bila je kamila

Koju su mi dali roditelji, rekavši:

Vidi šta ćeš sa njom;

Na žalost, u časopisu nije bilo pustinje!

I ja sam počeo da je tražim svuda:

Pred sobom,

Sa starne,

Oko mene,

U dušama ljudi,

U sebi…

Mojoj dragoj sam dao cveće,

Cveće sa mirisom peska.

Pozdravio sam se s prolaznikom,

I moj pozdrav je šumio gluvo.

Nisam se rukovao sa mojim prijateljem,

Probajući da izbegnem noć patnje,

Ali je u mojoj šaci dozrelo bekstvo

Od točenja peska.

I umoran od svakidašnje tišine,

Ubio sam kamilu, jednog dana.

Ubio sam svoju samoću

I ostao još usamljeniji

U toj pustinji.

I, evo, idem kroz pustinju

Čija vrata još uvek tražim…

– Andranik Karapetjan

 

Najviša tačka u selu je

Vrh naše topole

Posadio ju je

Moj deda,

Pre nego što se rodio moj otac,

I kad je bio rat…

Moj deda je rekao mojoj baki

da brine o topoli,

I suze moje bake

Pale su na vrh topole…

I topola je rasla…

Najviša topola je postala

Najviša tačka u selu,

Kada je moj deda već bio mrtav…

I baka mi reče da će topola

Ispuniti prazninu u očima mog oca…

Iz dana u dan topola je bila sve muževnija,

Dizala se sve više, iz dana u dan –

Do najviše tačke u selu…

Danas je moj deda mrtav

I moj otac, takođe,

I nema više rata…

Ja ležim u senci topole,

Moja kosa je malo dalje…

A moj sin bi da se popne

Na najvišu tačku u selu i moje uspomene….

– Andranik Karapetjan

 

Poigrava dim cigarete

Uz čašu dosta jakog vina,

Tu nema više čistih boja

I neću biti kriv ja.

Želja da nađem izlaz

Neće me više peći,

Ni svet sa svojim šalama

Neće me više jesti.

Otvoriću nebesnih čuda

Dvokrilna vrata,

Uspavan ću se približiti,

Otići bez reči, bez znaka.

Poigrava dim cigarete

Uz čašu dosta jakog vina,

Tu nema više čistih boja

Jer svoje telo gubim ja.

– Kačik Manukjan

 

Let

za Emili Dikenson

To se zbog leda

mimoilazimo

i sneg

hrani našu dugmad.

To su zbog snega

svi naši koreni

rasuti u zemlji

ili vise u vazduhu.

To se zbog sunčevih zraka

naše latice dodiruju

i nijedan alpinista

ne stiže naše stene.

To se na nebesima

naše oči otvaraju;

da vazduh i oblaci

udahnu naše mirise.

To zbog našeg srca

izvori valjaju kamenje i klize;

noću sa izvora vode

ključa samo led!

I naša bela pratnja

pružila se od zemlje do neba,

da niko ne siđe

i da se niko ne podigne…

– Hermine Navasardjan

 

Volim

Volim da skupljam sa pticom perje

raznih boja, najviše belo,

misleći da će mi pomoći

jedne večeri, dok letim.

Volim dugo da gledam nebo, odakle

moje oči bez treptaja piju, kap po kap

belinu oblaka

i njegovu čistotu.

Volim, sama, potpuno sama da se verem

po vrhovima i stenama,

odakle se sasvim drugačiji pogled

otvara na zemlju.

Volim, takođe, dugo da letim

kroz vazduh, na krilima vetra;

da govorim s drvećem i cvećem

o večnom proleću, tajno.

Volim da sanjam o lađama, majkama

jer u zemlji gde živim

još nema majke,

ima samo divovskih planina.

 

Ko gleda, ne vidi

Ko sluša, ne čuje

Čitala sam pesmu ribama,

Ali one, niti slušaju, niti govore.

Ipak sam nastavila da čitam,

jer voda krštava rođene duše.

Niko ne čuje pesnika, ali čuje govornike

dok upravljaju zemljama koje još nisu osvojene.

(ista autorka za 2 prethodne pesme)

 

Poslednja knjiga

jedna knjiga je živela u velikom gradu;

svi su joj se rugali,

nikog nije zanimala,

niko joj nije milovao strane,

nije vodio ljubav s njenim rečima…

i knjiga je rešila da se ubije:

otišla je u narodnu armiju,

gde je služila, stranu po stranu,

u toaletu…

– Hasmik Simonjan

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s