Savremena jermenska poezija vol. 1

Izbor I prevod sa francuskog I ruskog jezika načinila Ljubica Miletić

Svakog Jutra

Ujutru još nemaš godinu dana.

Svakog jutra se budiš u kolevci

I zatvorenih očiju osećaš na čelu

Svežinu majčine desne ruke

I onda se vrata zatvore škljocajući:

Otac je otišao na posao,

i onda se opet vrata ovore i zatvore:

tvoja sestra ide u školu…

I onda zavlada tišina, i u kući

Ostaju samo koraci majke i glas plača.

I očiju još uvek zavorenih, malo-pomalo

Dolaziš k sebi

Glas plača koji ti je u ušima…

Glas plača… to tvoja mala devojčica plače…

U kolevci

koraci tvoje žene… vrata se otvaraju i zatvaraju

pored kuhinje… i konačno dolaziš k sebi,

i zatim za tren oka,

stariš…

– Ovanes Grigorijan

Svetlosna brava

Sačekao sam

dolazak arpila

i stavio novu bravu

na ulazna vrata

Ona će da osvetli lopove

Pune životnog elana

I oni će razumeti

Sve…

U pola reči

I čak neće biti svesni

Čoveka

Koji je prikovao

Brave

I koji je pobrkao

smrt sa životom…

– Artem Artuinjan

 

Ničeovska

Između mene i lude

razlika je u tome

što ja nisam lud.

 

Dali

Šta bi bilo sa zvezdama

da nije onih

koji ne mogu bez svetlosti?

Šta bi bilo sa cvetovima

da ih Danila nije bacio neprijateljima

koji silaze u grob?

Šta bi bilo sa ljubavlju

da nije onih

koji ne mogu stvarno da pate?

Šta bi bilo sa izvorima

da nema bezvodnih pustinja

i dalekih puteva?

Šta bi bilo sa mnom

da nije onih

koji pucaju u mene svakog trena?

– Vardan Akopijan

 

Jesen 1992.

Gore-bikovi,

sve je u njima napregnuto

Sunce

gasne

na rogovima bika.

Bagreno,

istrazno

plotno…

Krvava je tvoja jesen, Arcaše!

 

Konj

Oslobodiše od puta

sapetog konja,

a on, kao i pre,

oprezno kasa,

tih i snužden.

Očito su tragovi puta

teži od samih puta.

 

Koreni

Sunčev miris,

ukus zemlje piju

i prižaju se, kao žile

vijugaju,

menjaju stoput smer,

petljaju, stoput se izvijaju,

veru se, klize među kamenjem tvrdoglavo…

Da bi drvo stajalo uspravno!

(do sada sve isti autor)

 

Đavo će ga znati

Tražio sam, tražio, svuda sam tražio

tražio u svetu živih,

tražio među mrtvima, žestoko,

sišao sam do najdonjeg dna,

uvek sam tražio…

Onda sam rekao Gospodu:

Ništa što sam tražio u životu,

rasipajući snagu i godine,

nisam našao.

Ne mogu da ti pomognem, reče Svevišnji,

đavo će ti pomoći,

ne stidi se, pitaj ga,

ponekad mu se i ja obratim.

– Gukas Sirunjan

 

Malo

Da biste razumeli psa,

Pretvorite se u mačku.

Da upoznate mačku,

Pretvorite se u miša.

Da bi nas svi razumeli

Ne budite jaka persona,

Budite malo pas,

Malo mačka, malo miš.

– Edvard Militonjan

 

Aleksandar Veliki

Na obali Indijskog okena

Plakao je Aleksandar Veliki.

Nije bilo više neosvojene zemlje.

Nije mogao ni vodu da osvoji,

Klizila je između njegovih prstiju,

Okean je plovio njegovim umom.

Morao je zato da umre da bi osvojio sve,

I zato je ubrzo umro,

Poslavši nam zapečaćen koverat

Koji ne umemo da otvorimo

Svih onih vekova.

I mi jecamo kao on –

Oplakujemo njegovim suzama

Ponovo taj Kosmički okean.

– Edvard Militonjan

 

Zemljana Peć

Zamire mi dah

Od nečistoga vazduha.

Zemljana peći, brašnjavom rukom babuške

Dodaj mi hleb – laticu gladiole:

Pomirisaću – neću jesti.

Otuđenost moja

U zagušljivim sobama gradova

Tebi je znana, umetniče,

Otuđenost moja jednu sliku priziva –

Saz sa grmom ruža od sedefa

U sumrak

Pod jabukom sedi guslar.

On peva, ne prosi –

Šta će mu zlato:

Zlatna je njegova duša…

Zemljana peći,

Daj hleb, rukom moje babuške,

Pomirisaću, neću jesti,

Poneću i daću guslaru –

Okačiću ga na granu jabuke.

Sunce zalaska

Ugaslog ognja

Bezglasno ti govorim,

Brbljivko moj nemi,

Zmaju moj hlebni, zdravo.

Tvoje iskre zamiru

Na nebu mojih očiju,

Ako sam i ja zemljana peć,

Proslavi moja sećanja,

Zmaju moj hlebni.

– Šant Mkrtčjan

 

Apolonov marš

Tvoja blistava kočija približava se trijumfalnoj

kapiji

Galopom. Svi tronovi su vreli prah

podignut iza kopita konja –

i vreme upisuje na crnu listu imena gospodara

vihorom prašine…

Ali večnost ume sve da izbriše.

Ti, međutim, na svom štitu

nosiš cvetni venac pesnika i harfista.

– Zeven Bekjan

 

Samo ovde – u mojoj zemlji,

Životom zovu

nadu i očaj…

Između njih

beli papir –

most večni.

samo ovde, nadam se,

reč govornika

dočekaće jednog dana

sinovi čoveka,

radije nego muk govornika.

Samo ovde sam očajan:

i to je ljudski očaj

lica žigosanih

budućnošću i prošlošću –

iskrivljenih, smrežuranih i osakaćenih.

Put koji treba preći

samo je most.

Ja ga prelazim

da se ne prvore u ruine

vaše izgrađene kuće.

– Avag Jepremjan

 

Nepravilna pojava

Jednom, u gradu Jerevanu

moja ljubav te gledala

kao čudo.

Ako se sećam, bio je maj:

proleće je pakovalo kofere

jer nikada…
Jedno, u gradu Jerevanu

gde nema proleća, rekoše,

stiglo je…

I do dan-danas

ima samo jeseni-zime-leta,

vremena nemoćnih…

– Nerses Atabekjan

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s